Опис

Предговор

Поруке посмртно свједоче да је о. Давид бескрајно волио Христа, умирући са Њим, да би са Њим живио. Прихватање Крста, болести и патње као дара, „држање ума у аду“, обдарило га је сми­рењем христоликим. У томе је било његово спасење. Рањен Христовом љубављу, задобио је исцељење од демонске гордости. У тајности срца је чувао огањ Божанске љубави који га је ослобађао од везанос­ти за вештаствено, постајући у њему мост из смр­ти, смртности и окованости пролазношћу у слободу вјечног живота, већ овдје, на земљи, у Христу Госпо­ду, Духом Светим. Сладосни Псалтир онога чије је име понио примајући ангелски лик, и пресладосно Име Господа Исуса, била му је храна и дисање. Ду­ховно је стасао, релативно брзо, препорађан опитом Старца Силуана и Софронија. Проливањем крви и трпљењем задобио је, стекао дарове Духа Светога. Није чудо што га је Господ, провевши га кроз огањ страдања и провјеривши га, младог узео Себи.

Шта би он даље радио на Земљи? Благодарим Господа што је моја брига и стрепња за његов духов­ни пут била безразложна. Колико знамо, о. Давид, судећи по овим његовим тајним поукама и порука­ма, припада оним ријетким младим подвижницима нашег доба, силом вјере, вјерности и подвига пре­ображеним и васкрслим Христовим огњем, постав­шим вјечно живим свједоцима Живога Бога у Светој Тројици слављенога. Његове поруке су поруке за све нас, како да волимо Христа и да приносимо себе на миомирну жртву, Њему, Јагњету Божијем, жртво­вавшем себе за живот свијета.

На дан преподобног Антонија Великог

АЕМ Црногорско-приморски Амфилохије, ср 30./17. јануара 2010. г.