Опис

ВАСЕЉЕНСКА ПАТРИЈАРШИЈА
Свештени патријаршијски и ставропигијски манастир Живоносног Источника – Хрисопиги
73100 Хања ‒ Крит

Бр. протокола: 265
Свештена обитељ Хрисопиги
9. октобар 2012. г.
Преподобњејшој Мати Јелени Игуманији манастира Ћелија Пиперска
Црна Гора

Поштована Мати, благословите

Веома Вам се захваљујемо на Вашем предлогу да на себе преузмете превођење на српски језик и објављивање књиге ,,Мати Теосемна”, издање нашег манастира.
За нас представља благослов и радост да побожном српском народу постане познат свети живот и монашко владање блажене успомене наше Мати Теосемне, која се посебно молила за Српску Цркву и православни српски народ. Због тога Вам дајемо благослов за ово издање.
Надамо се и молимо да речи блажене успомене Мати Теосемне у људским душама уроде плодом, да донесу радост и духовну снагу онима који се њима буду духовно наслађивали.
Смирено се молимо да Богородица Хрисопиги благослови сестринство Вашег манастира и да вас руководи на путу светости и савршенства у Христу.
Просимо Ваше молитве.

Са поштовањем и љубављу у Христу
Игуманија
монахиња Теоксенија
и са мном у Христу сестре
КРАТКА БИОГРАФИЈА
Блажене успомене Мати Теосемна, у свету Анастасија Аристеа Димца, рођена је у Лариси од побожних родитеља, и то као треће дете у породици. У узрасту од четири године изгубила је оца а старање о породици пало је на плећа младој удовици посвећеној Богу, њеној мајци, која је пореклом била из Источне Румелије.
Мати Теосемна је за време свог школовања живела у свом родном граду и већ у раном девојачком добу показала пример живота и пута којим ће касније кренути.
Још од детета је гајила топлу љубав према Христу и Цркви, и одлазила је на свеноћна бденија са дотада, за њен узраст, невиђеном ревношћу. С великим одушевљењем је такође учествовала у активностима младих у оквиру Цркве и веома рано се био пројавио њен призив за мисионарски рад.
Студирала је на Вишој медицинској школи Црвеног Крста, на којој је дипломирала са оценом ,,одличан”. Те студије је изабрала због жеље да помаже људима. Радила је веома савесно у разним болницама у Атини. Одбила је инострану стипендију зато што је већ била донела одлуку да ће постати монахиња.
Године 1966. отишла је у манастир Светог Стефана, на Метеоре. Како многи сведоче, она је била пример послушне монахиње-подвижнице. Са невољама које су тада настале, на почетку њеног монашког пута, она се суочила мудро, ћутањем и смирењем.
Године 1976. Мати Теосемна је дошла у Хању са друге две монахиње и, уз благослов Преосвештеног митрополита г. Иринеја, примила на себе обнову напуштеног и урушеног манастира Хрисопиги. У току 24 године радила је тихо, уз савршено самоодрицање. Њено духовно присуство и њен пример подвига покренуло је много душа да се посвете Женику Христу, а које је она васпитавала и усавршавала у Господу.
Мати игуманија, подвижница, меког срца и пуна разумевања, из темеља је обновила и утврдила Свештени манастир Хрисопиги и Свештени манастир Свете Недеље. Последњих година, тражећи погодно место за подвизавање сестара, подигла је на стени манастир Светог Преображења.
За време док је она била игуманија манастир Хрисопиги је постао оаза за град Хању и ширу околину. Мати игуманија је била светлост, нада, ослонац и подршка безбројним душама болних, прогоњених и заблуделих који су прибегавали манастиру тражећи њен савет и помоћ. Људи из околине и из даљине, клирици и лаици, млади и стари, деца и одрасли, налазили су покоја у близини смирене и свете Игуманије, која је поседовала изузетан благодатни дар да споји трезвеноумни и молитвени живот с мисионарским радом.
У 48-ој години се веома тешко разболела од рака када ју је чудесно исцелио старац Порфирије, који је њу волео и посебно ценио. Болест је Игуманију поново посетила у последњој четвртини њеног живота. Са болешћу се суочила са великом храброшћу и истрајношћу, уз бескрајно смирење, кротост и у дубоком миру, извршавајући без изнимке своје обавезе све до последњег даха.
Њена смрт је била света, баш какав је био и њен живот. Упокојила се у Господу 31. маја 2000. г. у 62-ој години, после проведена три дана у болници у Хањи.
Људи који су се поклонили њеним моштима при испраћају, осетили су да она није умрла, него спава.