Опис

Свештени манастир                                                   30. априла 2014, Света Гора

Симонопетра 63087 Дафни, Света Гора

Број: 208, 120/1.2

Преподобној Мати Јелени, Игуманији Ћелије Пиперске, Црна Гора

Преподобна Света Мати, Христос васкрсе!

Са великом радошћу смо примили Ваше писмо 10. 05. 2014. године у којем просите од нас благослов за превођење и издавање на српски језик књиге ,,Симонопетритски оци“, у издању нашег Свештеног манастира.

Похваљујемо Вашу љубав коју имате према Перивоју наше Богородице и према светогорским монасима који се у Њему подвизавају, чији живот и самоодрицање за све нас представљају примере за подражавање. Стога примите од све душе наш благослов за превођење ове књиге, као и за коришћење одговарајућег фотографског материјала, наводећи, као што је уобичајено, да је он преузет из горенаведеног издања ,,Симонопетритски оци, које смо затекли и упознали (1973–1997)“, едиција ,,Симонопетска издања“ 3, прво издање, Свештени манастир Симонопетра, Света Гора 2013, ISBN: 978–960–8474–24–6.

Молећи се поводом периода радосне Педесетнице у којем се налазимо, да Васкрсли из мртвих Господ Вама и Вашем сестринству подари радост Васкрсења, којом се решава свака туга и искушење, и која уводи у божанску радост и удеоништво у незалазном Царству Христовом, пребивамо у братско-сестринској љубави Христа Васкрслога.

Игуман Свештеног манастира Симонопетре

Архимандрит Јелисеј

и са мном у Христу братија

Предговор

Премудрост Сирахова (44, 1 и 10–11) нас подстрекује да ,,Похвалимо… синове милости, чија праведна дела нису заборављена. Са семеном њиховим остаће добро наслеђе и на унуцима њиховим“, што на савременом језику значи да се добра дела побожних људи не заборављају а добар глас о њима остаје у наслеђе њиховим чедима.

У предговору ,,Приче о монасима у Египту“ аутор пише: ,,Видех уистину ризницу Божију скривену у сасудима људског тела; зажелех да је не утајим, сакривши ползу за многе, него је објавих на општу корист пошто сматрах да би та размена била добра и за мене, дакле да пренесем браћи душевну корист како би се они помолили и за моје спасење“.

Наш отац, Старац Емилијан Симонопетритски, на једном од наших сабрања у Симонопетри 1987. године нас је подстакао: ,,Треба да саставимо ’старечник’, почевши још од времена кад смо били на Метеорима, али да обухватимо њиме и овдашње старце, наше старце; напишимо једну књигу. Не зато што су они светитељи, или да би их ми начинили светитељима, не у том смислу, већ у смислу да су ти људи у тешким временима живели монашким животом, у условима тог времена, и показали шта значи бити монах“. И завршио следећим речима: ,,Шта год можете и колико можете напишите. Ако желите, можемо и да не објавимо ту књигу, али треба да је напишемо и оставимо будућим поколењима“.

Сам Старац је дао и смисао оваквом једном запису којим се више наглашава стална борба монахова за достизањем спасења него сама његова светост. ,,Немојмо мислити“, говорио је, ,,да се монаси спасавају само зато што су од рођења сачували бестрашће или што су свети. Спасавају се и покајањем као разбојници и као цариници и као Хананејке. И зашто да се то не објави?“ И другом приликом је поновио: ,,Преузмите од тих старчића њихов истински монашки живот, њихово подвизавање у тајности“.

Примивши овај подстрек Старца као очинску заповест, један од наше братије, драги јеромонах о. Мирон, као најприродније осећање, али и уложивши напор, а првенствено уз велику љубав и поштовање према симонопетритским оцима који су се већ одавно били упокојили, сабрао је у свом сећању и белешкама на хартији њиховa искуства, страдања и подвиге, пошто је и сам имао, свакодневно, заједницу са њима и скоро да је свима њима лично послужио у старости.

Дакле, испунивши жељу Оца Емилијана приступамо овом издању под насловом ,,СИМОНОПЕТРИТСКИ ОЦИ“ и поднасловом: ,,које смо затекли и заволели“ (1973–1997).

Оци који су овде приказани живели су у једном периоду који је за Свету Гору био тежак. Недостатак братије у манастирима, као последица два рата у нашој отаџбини, био је велики проблем за монашку заједницу, у толикој мери да су многи сматрали и окарактерисали славни празник прославе хиљадугодишњице постојања Свете Горе, те 1963. године, као њену ,,лабудову песму“.

Али Небеска заштитница Свете Горе имала је другачије планове за Свој Врт. У релативно кратком временском периоду, седамдесетих година прошлог века, стање на Светој Гори се променило и отворена је нова страница у њеној историји. Стари оци су дочекали млађу братију као дарове Богородице и ктиторâ, док старија братија заузима посебно место у срцима млађих монаха. Ови многопоштовани ,,старчићи“, који су живели калуђерски живот смирено и неприметно, наставили су са ревношћу и оном снагом, коју су у себи поседовали, светогорско предање у аскетским подвизима, послушању, покајању и сиромаштву, та бића украшена вишњом мудрошћу коју подарује лудост крстоносног живота по Христу одржала су живим Манастир у периоду општег недостатка људства.

Овакав њихов допринос је био изузетно драгоцен и одлучујући за наше животе из два главна разлога:

Прво, јер су нам предали драгоцени светогорски поредак и предање о свакодневном животу у монашком општежићу, који су као зеницу ока и упркос недостацима сачували све ове деценије. Изрека премудрог Сираха (25, 5–6): ,,Како је дивна стараца премудрост… венац стараца је многоструко искуство“, остаје вечито савремена, како би испитивала и кротила наш младалачки полет и постепено га калемила на вишетисућлетно дрво светогорске монашке заједнице са дугим корењем, које се пружа од Светог Атанасија Атонског и осталих великих општежитеља и исихаста све до данас. Истина је да је на почетку изгледало као да је сипано ,,вино ново у мехове старе“. Међутим, старац Емилијан није гледао ,,вино ново“, већ ,,заједнички завет“ у сапостојању старог и новог у телу Господњем, у тајни предања и у свези љубави.

Друго, они су за нас били пример врлинског живота и владања, па су и нас утврдили на почетку нашег монашког пута својом простосрдачношћу, непоколебљивом вером и поверењем у Бога, љубављу према службама и молитвеном животу, непрестаном покајању и смирењу, љубављу према Богородици и светитељима, и то задивљујућим околностима живота и својим облагодаћеним приповестима. Дакле, они су својим речима, делима, својим животом посведочили проживљену реч Јеванђеља и равноангелског начина живота, и углавном својом светом кончином и преласком у плејаде оних који су у векове векова чеда Светог Симона, кога су тако силно волели и топло призивали у молитвама.

Према промислу Богородице обнова монашког живота на Светој Гори је поникла, наравно, и из духовног семена и молитава ових старих отаца, који више нису са нама. Преселили су се из Новог Витлејема у Горњи Витлејем. Дакле, ми се не плашимо да ћемо увредити њихову скромност говорећи о њима и изражавајући нашу захвалност за све што смо од њих бесплатно примили за приближно три деценије суживота са њима у монашком општежићу. Они сами то нису тражили од нас. Нити их ми рекламирамо. Међутим, ми смо их упознали и заволели, и ову нашу љубав објављујемо на славу Божију и у знак поштовања према њима. Уосталом, ,,ако су стари примери вере, којима се објављује слава Божија и који доприносе духовном утврђивању људи, били записани како би се њиховим читањем прославио Бог, и да би се човек утешио, зашто да и нови примери такође не буду предати у писаном виду, пошто и једни и други служе на душевну корист? Уосталом и они сами, када после извесног времена овештају, биће неопходни и цењени од оних који ће после нас доћи“ (,,Мучеништво Свете Перпетуе и оних који са њом пострадоше“).[1]

Достојан је награде отац Мирон који је кроз једноставне записе из живота приказао веродостојну атмосферу симонопетритског једноличног начина живота, који су последњи монаси, малоазијски Грци, сачували до конца двадесетог века, саградивши своја гнезда на стени преподобног ктитора Симона Мироточивог.

Завршавамо овај предговор са жељом да и ми као наследници сачувамо неизмењеним овај дух смирења и подвига, који су нам, на ненаметљив начин, предали ови простосрдачни оци а ово издање нека би било за ову блаженопочившу братију нека врста духовног помена и молитва за упокојење њихових душа.

Сећање на њих, подсећање на њихове приче, изнова и изнова понављање њихових речи ,,за које ће ти бити милина ако све буду поређане на уснама твојим“ (Пр.С. 22, 18), оживљава наду у вечни живот у којем нека бисмо се сви ми удостојили да се нађемо као птићи под ,,калуђерском“ мантијом Светог Симона и под покровом Богородичиног омофора.

Игуман Свештеног манастира Симонопетре, Архимандрит Јелисеј