У Крстопоклону недељу ( 11. марта) у организацији Црквене општине Гацко, у Парохијском дому у сали Музичке школе, уприличено је вече посвећено блаженопочившем архимандриту Лазару Аџићу, игуману острошком (1948-2000).
Присутне је у име домаћина поздравио протојереј-ставрофор Велимир Ковач, парох гатачки који је истакао да је ово дан када се кријепимо Часним крстом Господњим а као додатак том укрјепљењу је и ово вече посвећено оцу Лазару који је из Кокорина, села близу Гацка.
Подсјећање на оца Лазара почело је приказивањем документарног филма “Духовна поетика оца Лазара“, редитеља др Радослава Т. Станишића, који је и говорио о филму, инспирацијама, околностима и условима, у којима је филм рађен.
У наставку овог дивног сабрања представљено је треће издање књиге „Положи наду на Господа“ ауторке монахиње Јелене, игуманије манастира Ћелија Пиперска, по којој је и снимљен овај документарни филм.
О књизи су говорили, аутор мати Јелена, јеромонах Јефтимије, игуман манастира Пива, протојереј-ставрофор Драган Станишић, парох подгорички и професор Цетињске богословије.
На крају вечери је краће одломке из књиге читала попадија, професорица Душанка Станишић, а своју нову пјесму о оцу Лазару прочитао је пјесник Срето Видановић.
Вечери посвећеној оцу Лазару у његовом родном граду Гацку, присуствовало је свештенство и монаштво Епархије захумско-херцеговачке, Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке, као и бројни рођаци, племеници и познаници блаженопочившег архимандрита Лазара.
На благослов свим присутним из манастира Острога, календаре је подијелио протосинђел Сергије, а благослове из манастира Ждребаоник игуманија мати Јустина.
Извор: Радио Светигора
Свештеник Драган Станишић
РИЈЕЧ НА ПРОМОЦИЈИ КЊИГЕ „ПОЛОЖИ НАДУ НА ГОСПОДА“ И ДОКУМЕНТАРНОГ ФИЛМА „ДУХОВНА ПОЕТИКА ОЦА ЛАЗАРА“
Отац Лазар је имао пуно духовне дјеце и својом љубављу годинама је пратио њихов живот. Мати Јелена, писац ове књиге, једно од духовних чада оца Лазара, од самог познанства са њим вољела је да га прати и слуша у свему. Пишући ову књигу о свом духовном учитељу и оцу, она није радила другачије него како је мислила да би он благословио. Отац Лазар, зна се, не би пристао да неко пише књигу о њему, али мати Јелена је била увјерена да би то дозволио једино ако је тако на корист Цркви, а, по њеном мишљењу, највише корисно и драгоцјено за Цркву јесте сам лик очев који блиста христоликошћу и смиреношћу. Мати Јелена у својој књизи жели, управо, да нам приближи и да нас подсјети на један такав изузетан лик човјека Божијег.
Прво издање књига о оцу Лазару се појавило девет година послије његове блажене кончине 6-ог децембра 2000-те године. Скоро једну читаву деценију о оцу Лазару се много више говорило него писало. Јован До, метох манастира Острог, мјесто гдје су долазили многи да се помоле и приме утјеху на његовом гробу, постало је привлачно и онима који нијесу познавали Оца. Многи су се интересовали да што више сазнају о њему и настала је потреба да се објави неко свједочанство о животу оца Лазара. Монахиње манастира Ћелија Пиперска прихватиле су радосно изазов и прикупљале свуда податке који би могли бити од користи за књигу. Када је прикупљено доста материјала, приступљено је његовом сређивању, класификовању и проучавању, али није било лако доћи до идеје како све то довести до степена једног литерарног дјела.
Сам наслов ове књиге Положи наду на Господа показује – какве поуке она садржи. Положи наду на Господа – и све ће бити добро. Очев је савјет да, ако вјерујемо у љубав Божију – добар исход наше молбе неће изостати. Мати Јелена овакву поуку никад није губила из вида и добила је помоћ од Господа за коју се молила оцу Лазару, а и он се, сигурно, молио светом Василију и светом Стефану Пиперском да књига буде на духовну корист онима који је читају. Читајући ову књигу, било ми је евидентно управо то како је отац од раног дјетињства увијек имао орјентацију тако као да га у свему гледа Свети Василије Острошки. У својој књизи мати Јелена наводи како је он једном рекао: „Свети Василије је много милостив. Питам се, какво је то његово срце било, и остало, кад оволико људи привлачи себи.“ Поставити се овако према Светом Василију, могао је само човјек који и сам има такво срце које привлачи и грије и покреће живот оних са којима се срета. Ово питање: какво је срце неког човјека – било је основни параметар његовог опажања људи. Није он гледао много на то шта неко каже, шта тврди, чак ни како неко поступа, већ шта му је у срцу. А то није могао видјети без насталог повјерења у души оних који су му се жалили и обраћали.
Отац Лазар је знао да се најдубља димензија човјековог бића највише и најбоље открива на крсту и зато је увијек био у близини оних који страдају и моле за помоћ. Очево стремљење – како довести човјека до тога да му буде пуно срце и ведар дух – описано је на многим мјестима у овој књизи. Када би неко упитао оца Лазара: шта је проблем овог данашњег времена, он не би умио другачије одговорити, а да не укаже на стање и положај неког одређеног, конкретног човјека, којег добро зна. Његово срце је било такво: привлачило је и привлачи многе људе, зато што је имао исповиједање или став да све вреднује полазећи од поштовања личности која је за њега увијек битна, изузетна и непоновљива у сваком наступу, било рђавом или добром.
Мати Јелена на једном мјесту у својој књизи каже: „Колико је само душа утјешио, и бракова спасио, и колико је дјеце на његове молитве од Бога испрошено. Да би се записао траг који је Отац оставио на свако срце које га је срело и упознало, требале би нам књиге и књиге“.
Као игуман манастира Острог, био је у ситуацији да брине о многим стварима и он је у томе био врло одговоран и педантан, али, свему томе је претпостављао бригу о монасима. Помагао им је да и у најмањем покрету избјегну спотицање и невоље. Говорило се да је лако познати свако духово чадо оца Лазара. Умјетност духовног руковођења, својствена оцу Лазару, лијепо је описана у овој књизи кроз бројне примјере и исказе оних који су се исповиједали код њега.
У књизи је описана и његова врлина гостољубивости. Ријечи којих се највише сјећам од оца Лазара су – опростите и послужите се. Када би поводом нечега рекао:“Опростите,“ доживљавао сам како, уствари, ја треба да молим опроштај, а не он . Отац Лазар је имао изузетну врлину да свакога предухитри када је у питању спремност на жртву. Више је волио да служи него да му се служи, што је врло ријетка особина, поготову код људи који су на високим положајима.
Оцу Лазару се дешавало да га некад неко разумијева погрешно. Ако би рекао: Положи наду на Господа, бивало је да неко то чује погрешно и узме да поступа у смислу пасивности и неодговорности. У исповиједоници је допуштао да се неко задржи и превише. Волио је да онај који се исповиједа временом сам увиди гдје гријеши. Поучавао је користећи често примјере из свакодневног живота. Волио је да неке шаљиве догађаје помене како би онај који се ту препозна безболније схватио свој рђав положај.
Наглашавао је да практично дјелање јесте огледало духовног стања. У манастиру Ћелија Пиперска првобитно, када у конаку није била уведена вода, сестре су по воду ишле на извор који се налазио у подножју Манастира. Узбрдица којом су се пеле била је толико стрма да, кад се спотакнеш, сва се вода пролије. Он, иако је био болестан, некада би ишао са њима по воду и говорио им да за духовно пењање треба снага, која се стиче и кроз физички напор. Ако нешто не би било јасно, само би рекао: Положи наду на Господа, што је значило да се усклади практично (послушање) са молитвом и службом у храму и обрнуто. Ова књига, Положи наду на Господа, кроз опис лика оца Лазара илуструје нам кристално јасно примјер човјека код којег је знање и дјелање било усклађено у високом степену. Митрополит Амфилохије у свом слову на погребу оца Лазара управо је највише истакао ту његову мудрост – да споји духовно са практичним и идеално са реалним. Такву мудрост он је могао стећи на Гори Атонској, у манастиру Хиландару код свога духовног оца, старца Никанора. У Хиландару, кад би ко дошао из Црне Горе и Херцеговине, сви монаси из манастира питали би за оца Лазара и поздрављали а старац Никанор је знао да каже: „Узели сте нам калуђера који нам је злата ваљао, али, ако је долазак таквог човјека утицао на ваш духовни препород – нећу тражити да се врати овамо к мени, све док тамо буде кориснији за Цркву.
У књизи мати Јелене помиње се и породица одакле потиче о. Лазар. Његови родитељи, браћа и сестре описани су као благочестиви људи и види се да је он већ у својој породици имао добар основ за монашки подвиг. Честитост, узајамна љубав и спремност на жртву красили су ову светородну лозу од које је најљепши изданак син Милко, у монаштву Лазар.
У манастиру Острог, архимандрит Лазар, када је био игуман, од св. Василија увијек је молио помоћ и за своје Херцеговце, јер су тада подносили велике жртве у рату који је избио поводом распада СФРЈ. За спас народа из којег потиче и свети Василије, он је покренуо Литију, која је била величанствен догађај. Послије ове Литије са кивотом светог Василија све се промјенило на боље, мало се стишао рат и народ се укријепио у вјери. Показало се да Црква има силу у светима својим и да свака светска сила пролази, а чист образ остаје. Као и патријарх Павле, и Отац је тврдио да чист образ јесте највећа побједа.
Црквено буђење народа деведесетих година карактерисала је велика отвореност да се прими и чује духовна поука, да у храм свак дође радосно, да учествује у светом богослужењу и тд. Народ се масовно крштавао и све је више било оних који су завољели пост и молитву, људи који су већ имали унучиће жељели су да склопе црквени брак. Васкрсле су заборављене литије, живнула је добротворна активност, повећао се број свештенства и монаштва, обнављани су храмови и прављени нови. Може се рећи де је све овако било у епохи када је живио о. Лазар. Како је он све ово пропратио и колико је и сам допринио буђењу народа, види се из саме књиге, а још више из видео прилога који је дат уз књигу, под насловом Духовна поетика оца Лазара, аутора др Радослава Станишића, професора филмске режије. Овај режисер и његова екипа данима су монтирали материјал, како би направили један визуелно- аудитивни документ о животу оца Лазара. О дјелатности оца Лазара они нијесу имали много неких прилога као што су фотографије, звучни и визуелни записи и тим је већи њихов успјех када су од мало материјала направили један документарни филм јако упечатљив и репрезенативан. Тај филм je на једном фестивалу религиозног филма у Сарајеву награђен а касније и приказан у више градова хришћанског и арапског свијета. Први пут промоција књиге и докуметарног флма о оцу Лазару одржана је у Подгорици у крипти храма Христовог Васкрсења. На тој промоцији о књизи је говорио и владика Григорије. Оно по чему ће остати упамћена та трибина је огроман број, од којих су већина лично знали и били пријатељи оца Лазара.
Аутору ове књиге, монахињи Јелени, сигурно није било лако да пише о тако значајној личности. Она се храбро држала, јер је имала и велику подршку својих сестара и подршку самог митрополита Амфилохија. Да није пишући ову књигу имала у виду све могуће приговоре, сигурно би доживјела и неке рђаве реакције поводом насталог дјела. Ова књига је наишла на добар пријем читалачке пубике и доживјела је више издања. Најновије издање је допуњено и проширено новим прилозима и свједочанствима која су настајала и после упокојења Острошког игумана.
Оно што бих извео као закључак свог приказа књиге Положи наду на Господа је величаније оцу Лазару који је говорио: „Добро си ми дошао, брате“ и „Слава Богу за све“
Монахиња Јелена,
Игуманија манастира Ћелија Пиперска
СЈЕЋАЊЕ НА ОЦА ЛАЗАРА
Прошло је 18 година од упокојења оца Лазара. Некада имамо осјећај да је прошло свега неколико мјесеци, колико је живо његово присуство у нашим срцима; а некада нам изгледа да је прошла читава вјечност од нашег последњег сусрета.
Отац Лазар се родио 1948. године у селу Кокорини, код Гацка. Јелица (Јањић) и Илија Аџић имали су осморо дјеце. Милко (отац Лазар) је био најмлађи. Два брата су му умрли када су били мали, а брат Момчило погинуо је од бомбе када је имао четрнаест година. Брат Вукашин се упокојио деведесетих година. Данас су живи његов брат Слободан, који је остао на родитељском огњишту, и двије сестре, Даница и Десанка. Оцу Лазару је сестричина мати Јустина, игуманија манастира Ждребаоника. Сестра од тетке му је мати Јулијана, монахиња у Острогу, са којом је он, док је студирао економију у Сарајеву, обилазио Ћелије Ваљевске и друге манастире. Његова мајка је умрла као монахиња Магдалина. Ове чињенице нам довољно свједоче каква га је породица изњедрила и дала Цркви.
Одлуку да иде у манастир највише је код оца Лазара учврстио његов тадашњи духовник, отац Периша Вранић, старјешина сарајевске Старе Цркве. Отишао је на Свету Гору тајно, без знања родитеља. Отац му се упокојио ускоро послије његовог одласка. У Хиландару се није пуно задржао. Клима је била јако лоша за његово здравље, па је одмах по доласку у Манастир почео да поболијева . Проигуман Никанор га је прихватио и са љубављу учио монашком животу. Он га је замонашио и дао му име Лазар, по Светом великомученику Лазару Косовском.
Идиоритмичко уређење у Манастиру му није одговарало и он се са благословом Игумана и братије вратио у Србију, у манастир Пустињу. Ту је примио свештеничи чин од владике Јована, синовца Светог Николаја Велимировића. Убрзо послије рукоположења, Владика га шаље у манастир Ћелије Ваљевске гдје је провео двије године служећи сваки дан Литургију.
У манастир Острог долази 1984. године. Послије три године, добија послушање да обнови манастир Ћелију Пиперску, који је био доста запуштен. За кратко вријеме, уз помоћ младих људи који су му и од раније долазили, он оживљава ову светињу. Манастир је највише процвјетао када су неки од тих младих људи одлучили да остану у манастиру и крену путем монашког подвига. Отац Лазар је духовно руководио новонасталу обитељ и примао све сестре које му је Бог слао. Говорио је: Бог је хтио да ово постане женски манастир , иако сам мислио да је ово мјесто због оскудности и сурових услова живота више за мушко монаштво. Када је умро игуман острошки, отац Серафим, митрополит Амфилохије је за новог игумана острошког поставио оца Лазара. Тако га Свети Василије, који га је пригрлио када је дошао у Црну Гору, опет враћа к себи и ту га оставља да му служи до краја.
Доласком у Црну Гору, отац Лазар је одгонио огромни мрак и мртвило које је деценијама покривало наш народ на овим просторима. Почео је тихо, ненаметљиво. Наши први сусрети више су подсјећали на дочек који нам је припремала бака на селу. Тек касније, када се мало ослободимо, он почиње причу о Богу Који је добар, Који нас воли. На наше питање – зашто ми ништа о томе не знамо, он би само одговарао: „ Нијесмо ми Њега знали, али Он је знао нас, и стално је са нама, бди над нама и даје нам дах и живот, као што нас мајка храни млијеком“. То су за нас биле велике тајне, али ми смо неким чудом повјеровали да је све тако како нам говори. И послије толико година, у нашем срцу живе његове ријечи, којих није било пуно, али су биле запечаћене неком силом. Сав у Христу, нудио нам је Христа Који је био толико неодољив да је било немогуће да се не заљубиш у Њега. Отац је улагао још више силе и напора да наша љубав и одушевљење, које је својствено за почетнике, не утихну. Сваког човјека који му је долазио он је примао као да му долази сами Господ. Његова усрдност и жртва дали су богат плод.
Ослободио нас је од многих предрасуда и није нас везивао никаквим морањем, све је препуштао нашој слободи. Ма колику слободу смо му ми давали да утиче на нашу вољу и одлуке, он се са огромном опрезношћу усуђивао да савјетује и даје благослове. Управо та његова претјерана осјетљивост да не наруши нашу слободу, чинила је да му ту исту слободу, која је најважнија за младог човјека, дајемо са пуним повјерењем и радошћу. То исто су осјетили и наши родитељи који су нам дали подршку и, сви заједно, полако смо почели да сричемо прва слова у познавању наше вјере. То је још веће чудо, како је Отац успио да њих, већ у зрелим годинама, приволи да упознају Христа.
Заиста, када би почели да набрајамо шта је Отац све урадио и као градитељ и као духовник за петнаест година свог боравка у Црној Гори, требало би нам доста времена.
Али, ипак, морамо бар у неколико ријечи, да кажемо нешто што би макар блиједо свједочило да његово давање себе Цркви и народу своме није заборављено. И како буде пролазило вријеме, вјерујемо да ће плодови његовог рада још више заблистати. Заиста, био је вјеран у малом, и од малог успио да донесе богат плод. Питамо се: шта би сакупио да је дошао на плодну њиву? Зато су његов подвиг и рад још више достојни поштовања.
Отац Лазар је био градитељ и обновитељ многих светиња у Црној Гори. Само Бог и Свети Василије знају колико је душа помогао и савјетом и новцем, као игуман Острошки. Говорио је: „Колико ја грешни дам толико Свети Василије одмах надокнади, и по томе видим да му је мило да дајем. Доста пута и он сам ме упути гдје треба помоћи“.
Питали смо га како све то стиже и како је могуће човјеку да толико бреме носи, а он би одговарао: ,,Не носим ја, него Бог и Свети Василије. Сваки човјек када би се искрено и са повјерењем предао Богу могао би тако; јер Бог свима нуди, али људи неће, а све кукају да им не да Бог“.
Отац Лазар је био велики познавалац брачног живота. И сам се чудио како му је Бог дао да све проблеме у брачном животу разумије, исто као и у монашком. Некада нам се чинило да више има и времена и разумијевања за проблеме људи који живе у браку. Говорио нам је: „ Много ми их је жао, сваки дан ме срце боли за њима. Када их испратим, чини ми се да хоће срце да ми препукне од бола. А ето, са монасима ријетко када ми се тако нешто деси.“
Деведесетих година прошлог вијека, када је почео рат, Отац је помагао и слао помоћ, колико је могао, ратом захваћеним мјестима. А највише је помагао молитвом и свеноћним бдењем и сузама, да би се Бог смиловао на наш народ. Преживљавао је сву трагику српског народа. Са великим болом је говорио да нам међусобна неслога највише несреће доноси.
Важно је, на крају, рећи колико је отац Лазар имао невоља и због својих болести, којих није било мало. Те болести су биле као вјерни чувари његове душе. Мало је људи знало да он има толико болести на своме тијелу. Када би од раних јутарњих сати почео исповиједати, ред би се испред исповиједаонице само повећавао. Кад би га питали како издржава, он би одговорио: „Заборавим на бол и само мислим да ми се која душа не врати испред врата“.
Посљедњи дани борбе са тешком болешћу били су потврда да је он заиста овај рат већ добио. Није одустајао од богослужења, бдења, метанија скоро до задњег дана.Желио је да посјети Светог Нектарија, да испроси исцјељење јер је осјећао да нам је још потребан. На путу за Грчку болест га је зауставила у Београду. Непуна два дана лежао је у болници на ВМА. Митрополит Амфилохије, који је те последње вечери дошао да га види, рекао му је: „Ето, Оче Лазо, и Свети Нектарије, којему си се упутио, предао је своју душу Богу у болници“. Отац је само тихо изговорио: “ Слава Богу“.
Отац се упокојио 2000. године, на дан Светог Амфилохија Иконијског, а сахрањен је на дан Свете Екатарине у Јован Долу, скиту Острошком, који је он саградио за непуних пет година. Журио је да га заврши, као да је осјећао да нема времена за одуговлачење. Жеља му је била да Острог има скит гдје би се монаси могли склонити, како је он говорио: „Да напуне батерије, да би опет могли да служе у острошкој светињи без духовне штете. Јер је велики гријех помагати другима, а своју душу не заштитити и не појити је извором живе воде, коју другима дајеш и проповиједаш да пију.“
На крају, можемо да кажемо: хвала Богу што смо га имали и што смо га срели.
Извор: Митрополија црногорско-приморска
